Nenad Radulović, poznatiji kao Neša Leptir, ostavio je neizbrisiv trag na muzičkoj sceni bivše Jugoslavije. Bio je izuzetno talentovan umetnik, sposoban da podjednako dobro peva, glumi i imitira. Njegova energija i harizma osvajale su publiku svih generacija, a ono što ga je izdvajalo bila je lakoća s kojom je prenosio radost i humor.
Osnivač i frontmen grupe Poslednja igra leptira, Neša je postao simbol vedrog duha i pozitivne energije. Njegov najveći hit “Dečko, ajde oladi” bio je pesma koju su pevali svi, od dece do starijih, a bend je od studentske zabave prerastao u ozbiljan muzički fenomen. Pored toga, bio je član Indeksovog pozorišta, gde je dodatno izražavao svoj komičarski talenat, priređujući skečeve koji su postali legendarni.
Njegova porodica i prijatelji pamte ga kao neponovljivog umetnika i čoveka velikog srca. Njegov brat, Željko Radulović, seća se koncerata Poslednje igre leptira:
“Neša je mogao da održi koncert dva sata bez prestanka, a onda bi na bis izlazio i po nekoliko puta. Publika ga nije puštala da ode, pa bi ostajao na sceni do kasno u noć. Njegov osmeh i energija bili su zarazni.”
Nešina majka, Bosiljka Radulović, priseća se kako je savetovala sina da ne ulazi u umetničke vode:
“Govorila sam mu: ‘Nemoj, sine, čovek koji se bavi kulturom u mladosti, prosjak je u starosti.’ A on mi je samo odgovarao: ‘Neka, biću prosjak.'”
Nešina inspiracija bila je upravo metafora leptira. Iako nikada nije bio siguran zašto je bend nazvao Poslednja igra leptira, simbolika je bila jasna – leptir živi kratko, ali intenzivno, i pred kraj svog života doseže najveću slobodu i lepotu. Ironično, Neša se od detinjstva plašio leptira:
“Kada bi neki leptir uleteo u sobu, on bi pobegao u drugu prostoriju i nije želeo ni da ga dotakne, bez obzira na sve molbe i nagovaranja,” seća se njegova majka.
Nažalost, njegov život prerano je prekinut teškom bolešću. Ipak, ni tada nije izgubio svoj humor i optimizam. Kada mu je dijagnostikovan tumor, nastavio je da nastupa, gostujući čak i na koncertima Lepe Brene, gde je dobijao priliku da se pojavi na sceni onoliko koliko može da izdrži.
Njegova prijateljica Dragana Diklić priča:
“I dok je bio u najtežem stanju, imao je osmeh na licu. Uspevao je da zasmejava druge, iako se sam borio sa bolom.”
Pred samu operaciju, pravio je šou na VMA, obraćajući se osoblju imitacijom tadašnjeg predsednika:
“A sad, svi na svoje radne zadatke!”
Njegov poslednji dan bio je pun simbolike. U bolnici je napisao poruku: “Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A, kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta.” Samo 20 minuta pre smrti, njegov brat Željko ga je pitao kako se oseća. Nešin odgovor bio je tipičan za njega: “Pa, ne mogu baš da igram fudbal.” Nenad Radulović preminuo je 12. februara 1990. godine. Na njegovoj sahrani, kako su prisutni svedoci govorili, nebo se prolilo u kiši, kao da i ono plače za njim.
Njegova porodica i danas čuva uspomenu na njega. Plato ispred Ustanove kulture “Vlada Divljan” u Beogradu od 2011. godine nosi naziv Plato Neše Leptira, a u planu je i inicijativa da jedna ulica u Beogradu ponese njegovo ime. Njegove pesme i dalje žive, pevaju ih nove generacije, a njegov duh i talenat ostaju neponovljivi. Čak i oni koji danas slušaju drugačiju muziku, znaju za njega i njegove nezaboravne hitove. Kao što je rekao njegov prijatelj Mićko Ljubičić:
“Voleo bih da vidim Nešu danas, u šta bi se pretvorila ta njegova energija.” Neša Leptir ostavio je neizbrisiv trag na muzičkoj sceni i u srcima svih koji su ga poznavali i voleli. Njegov smeh, optimizam i pesme ostaju deo muzičkog nasleđa koje nikada neće biti zaboravljeno.
