Zoran Kalezić, rođen u Podgorici, bio je jedan od najprepoznatljivijih izvođača narodne muzike. Njegova muzička karijera trajala je decenijama, a publika ga je uvek doživljavala kao pevača naroda. Uvek je sa ponosom isticao da je njegova muzika bila i ostala namenjena običnim ljudima, jer se u njegovim pesmama pronalazila čitava generacija slušalaca.
Njegove pesme, poput „Moj dobri anđele“, „Dobro veče izgubljena nado“, „Stani mladosti stani, stani“, „Moj život je tužna priča“, „Željo moja, moj otrove“, „Vratiću se majko“, i mnoge druge, postale su antologijski hitovi narodne muzike. Tokom višedecenijske karijere osvojio je nebrojene nagrade, ali još važnije – osvojio je srca publike koja ga je volela i poštovala.
Poslednja životna borba
Nažalost, u 73. godini života, pevač je izgubio bitku sa teškom bolešću. Njegova borba sa rakom pluća trajala je godinama, a o svom zdravstvenom stanju otvoreno je govorio u intervjuima. Iako mu je u Podgorici odstranjen deo plućnog krila zahvaćen karcinomom, bolest se nastavila širiti. Do poslednjeg trenutka pokazivao je neizmernu hrabrost, a uprkos patnji, nije želeo da odustane od muzike.
- Kako mogu da se osećam? Borim se. Idem na hemoterapiju u specijalnu kliniku za plućne bolesti „Brezovik“ u Nikšiću. Te terapije su jedina nada čoveku koji ima rak pluća, mogu da mu produže život dve-tri godine. Verujem u medicinu i želeo sam da se lečim ovde, gde je moj narod. Jer ja sam narodni pevač, umetnik naroda – rekao je u jednom od svojih poslednjih intervjua.
Ljubav i podrška porodice
Kalezić je uvek isticao da mu je supruga Irena bila najveći oslonac tokom borbe sa bolešću. Iako su mu deca živela daleko – sin u Americi, a ćerka u Beogradu – njegova supruga mu je bila svakodnevna podrška.
- Shvatio sam šta znači biti narodni umetnik. Ljubav i poštovanje koje mi pružaju doktori, hirurzi i osoblje, neizmerno mi znače. Ali, još više me raduje to što je uz mene supruga Irena – govorio je tada.
Njegov glas je bio glas naroda, a on je svoju popularnost stekao isključivo radom, bez političkih veza ili podrške. Nije želeo da se ponizi, niti da moli za pomoć, već je dostojanstveno prihvatio sudbinu.
- Ne želim da se ponižavam pred bilo kim. Nisam ja mandatorni čovek, niko me nije postavio na ovo mesto. Moj narod me je birao, i od svoje penzije od 320 evra, koju sam zaradio svojim radom, živim i lečim se – govorio je otvoreno.
Neostvarena želja
Zoran Kalezić je imao jednu veliku želju – da održi još jedan koncert u Domu sindikata, mestu gde je mnogo puta nastupao. Prvi put je tamo pevao 1972. godine, kada je svoj koncert posvetio deci iz Škole učenika u privredi. Pesma je za njega bila sve, i želeo je da peva do poslednjeg daha.
- Meni je pesma sve. Pevaću do poslednjeg daha. Nedavno sam snimio pesme na stihove Alekse Šantića i Vite Nikolića, ali, nažalost, nijedna diskografska kuća nije želela da objavi album. To mi je velika tuga – rekao je u jednom od poslednjih intervjua.
Predosećaj kraja
Pevač je bio svestan svoje bolesti i njene progresije. Predosećao je da mu se bliži kraj, ali nije želeo da odustane. Do poslednjeg dana ostao je veran svojoj muzici, svojoj publici i svojim principima. Njegova životna priča je priča o upornosti, hrabrosti i ljubavi prema muzici.
Nije tražio milostinju, nije želeo sažaljenje – želeo je da ga ljudi pamte po njegovim pesmama, po emociji koju je prenosio kroz svaku reč koju je otpevao. Zoran Kalezić nas je napustio, ali njegov glas i pesme ostaju zauvek. Bio je i ostao umetnik naroda, pevač srca, čovek koji je živeo i umro pevajući za svoju publiku.
