Usnija Redžepova bila je mnogo više od obične pevačice. Svakom pesmom i svakim stihom ostavljala je deo svoje duše, prenoseći emocije koje su dirale srca publike. Ponosila se svojim romskim poreklom, neprestano isticala bogatstvo svoje kulture i predano radila na promovisanju muzike koja je nadilazila granice Balkana.
Uz svoju umetničku karijeru, Usnija je bila poznata i po velikom humanitarnom radu, nesebično pomažući onima kojima je bila potrebna podrška.
Međutim, sudbina nije bila milostiva prema njoj. Nakon dugotrajne i teške borbe sa opakom bolešću, Usnija nas je napustila 1. oktobra 2015. godine. Njeni poslednji dani bili su obeleženi patnjom i bolom, ali je uprkos tome do poslednjeg trenutka nastojala da održi pozitivnu energiju i osmeh po kojem je bila poznata.
“Ne puštajte me, ostanite sa mnom. Umirem! Gotova sam! Borim se koliko mogu, hoću da ozdravim. Svakodnevno se mučim s bolovima i teško dišem. Stanje mi se mnogo pogoršalo. Ležim u krevetu, jedva uspevam da sedim. Pokušala sam da ustanem kako bih prošetala, ali ne mogu se osloniti na noge. Dosta sam smršala, kao da nisam ja, ljudi me čak i ne prepoznaju. Pijem samo vodu, nemam snage ni da jedem”, govorila je pevačica u svojim poslednjim danima.
Njen brat, Rešad Redžepov, otvorio je vrata doma u Makedoniji u kojem je Usnija boravila u poslednjim trenucima svog života. Tom prilikom otkrio je da je sva njena imovina u Beogradu prodata, a njene stvari podeljene. Istakao je da bol za sestrom ne prolazi i da ga sve što se dogodilo s njom i dalje duboko pogađa.
“Kad je dolazila ovde sa prijateljicama i Šeletom, uvek je bila moj gost. Oni su se mnogo voleli, da nisu, ne bi toliko dugo trajali na tadašnjoj estradi. Poslednjih godina, kada bih putovao u Beograd, nikada nisam propustio da prođem pored kuće gde je živela. Kad je preminula, bio sam na 30 kilometara od Beograda i osetio sam da joj je kraj…”, ispričao je Rešad.
Nakon Usnijine smrti, mnogo se spekulisalo o tome ko je njen jedini naslednik, ali je njen brat razjasnio situaciju i naglasio da su sve njene stvari, uključujući dijamantske i srebrne ploče, ostale u krugu porodice. Posebno je istakao da su mnoge njene lične stvari, poput perika, donirane deci oboleloj od raka u Beogradu. Iako su je publika i kolege voleli i cenili, Rešad je sa tugom istakao da su mnogi ljudi s kojima se Usnija družila zaboravili na njega i porodicu nakon njene smrti.
Usnija je tokom života bila simbol dostojanstva, umetničkog izraza i humanitarnog rada. Diplomirala je arabistiku na Filološkom fakultetu u Beogradu i provela 25 godina glumeći Koštanu u Narodnom pozorištu, u režiji legendarnog Raše Plaovića. Osim što je bila muzička zvezda, ostvarila je i filmsku ulogu u filmu “Derviš i smrt” iz 1974. godine. Dobitnica je nacionalne penzije Republike Srbije od 2011. godine.
Njeno poreklo, od majke Turkinje i oca Roma, dalo joj je bogat kulturni identitet na koji je bila ponosna.
“Otac nije mogao da ima dece sa prvom ženom pa se oženio mojom majkom, udovicom koja je već imala sina i ćerku. Rodila je još nas četvoro i kuća je bila puna mališana. Živeli smo sirotinjski, u teškim uslovima, borili smo se da preživimo, ali to je ipak bio najlepši period u mom životu”, prisećala se Usnija.
Odrasla u siromaštvu, ali bogata duhom i talentom, Usnija je uspela da ostvari snove koje su mnogi smatrali nemogućim. Već u gimnazijskim danima bila je aktivna u brojnim sekcijama, organizovala predstave i zabave, a njena ljubav prema muzici bila je vidljiva još tada.
Njeni roditelji su bili strogi, pazeći da se ne zadržava dugo van kuće. “Jašar i Sabrija su me pratili čak i kada bih tražila da ostanem do devet uveče. Smatrali su da gimnazijalka nema šta da traži na ulici u to doba”, govorila je Usnija.
Njena priča ostavila je neizbrisiv trag u muzičkoj istoriji Balkana. Njena pesma, glas i toplina ostaće zauvek u srcima onih koji su imali privilegiju da je slušaju i poznaju. Usnija Redžepova nije samo bila izuzetna pevačica, već i simbol jedne epohe, umetnica koja je kroz pesmu nosila priču svog naroda i kulture.
