Zoran Kalezić bio je pevač narodne muzike koji je svoj život posvetio pesmi i publici koja ga je obožavala. Rođen u Podgorici, ovaj umetnik ostavio je neizbrisiv trag na muzičkoj sceni Balkana, pevajući o ljubavi, životnim iskušenjima i emocijama koje su doticale srca njegovih slušalaca. Njegov glas bio je prepoznatljiv, a pesme su postale himne mnogih generacija.
Njegove najpoznatije pesme poput “Moj dobri anđele”, “Dobro veče izgubljena nado”, “Stani mladosti stani”, “Moj život je tužna priča”, “Željo moja, moj otrove” i “Vratiću se majko” ostale su među najlepšim kompozicijama narodne muzike. Njegova autentičnost, iskrenost i emocija koje je unosio u svaki stih činile su ga jedinstvenim izvođačem, kojeg je publika uvek dočekivala s ljubavlju i poštovanjem.
Borba sa teškom bolešću
Kalezić je tokom života prošao kroz brojne izazove, ali se najveći životni test pojavio u njegovoj 73. godini, kada mu je dijagnostikovan rak pluća. Iako je bolest bila ozbiljna i prognoze nisu bile optimistične, Zoran je hrabro nastavio da se bori, verujući u medicinu i snagu volje.
- “Borim se. Sada idem na hemoterapiju, u specijalnu kliniku za plućne bolesti ‘Brezovik’ u Nikšiću. Te hemoterapije su jedina nada čoveku koji ima rak pluća, one mogu da ‘kupe’ dve-tri godine života, a ja verujem u medicinu.” – govorio je Kalezić tokom borbe sa bolešću.
Za njega nije bilo dileme – želeo je da ostane uz svoj narod i da se leči tamo gde je pevao i gde je stekao slavu.
- “Imao sam neku svoju viziju da se lečim tu, gde je moj narod. Jer ja sam narodni pevač, umetnik naroda. Ako treba da skončam, bolje da to bude ovde, nego da skončam kao nečiji sluga u inostranstvu.”
Njegova odluka da ostane u Crnoj Gori i da se suoči sa bolešću među svojim ljudima pokazala je njegovu veliku privrženost rodnoj zemlji i narodnoj muzici.
Podrška porodice i prijatelja
Zoran je isticao koliko mu je važna podrška njegove supruge Irene, koja je bila uz njega u najtežim trenucima. Njegova deca su živela u inostranstvu – sin u Americi, a ćerka u Beogradu, ali njegova supruga bila je stub na kojem se oslanjao dok se borio sa bolešću.
- “Deca žive svoje živote, ali srećan sam što je uz mene supruga. To mi daje snagu da nastavim.”
Kroz bolest je stekao još dublje poštovanje prema lekarima i osoblju koje se brinulo o njemu, ističući kako je kroz njihovu ljubaznost i posvećenost shvatio pravo značenje reči “narodni umetnik”.
Nepravda penzionerskih dana
Uprkos ogromnom doprinosu muzičkoj sceni i velikom broju hitova, Kalezić je poslednje godine života proveo skromno, oslanjajući se na penziju od svega 320 evra.
- “Niko me nije postavio na mesto na kom sam, niti mi je dao mandat. Narod me je odabrao, i od penzije koju sam stekao svojim radom, živim i lečim se.”
Ove reči su odjeknule među njegovim kolegama i javnošću, otvarajući temu nepravednog odnosa prema umetnicima koji su ceo život posvetili kulturi i muzici.
- “Bolest je mnogo skupa. Ne daj Bože, nikome! Neću da puzim ni pred kim, ne želim da se ponižavam.”
Njegova hrabrost i dostojanstvo u poslednjim godinama ostali su primer svima kako umetnik treba da živi i kako se do kraja bori za svoje principe.
Neispunjena želja za poslednji koncert
Iako je znao da se bliži kraj, Kalezić nije odustajao od muzike. Njegova najveća želja bila je da još jednom zapeva u Domu sindikata, mestu gde je nastupao mnogo puta tokom svoje karijere.
- “Voleo bih da održim još jedan koncert u Domu sindikata, hramu muzike, gde sam mnogo puta izlazio na binu. Prvi put 1972. godine, kada sam koncert poklonio divnoj deci iz Škole učenika u privredi.”
Nažalost, njegova želja nije se ostvarila, ali njegovi hitovi i glas ostali su večni.
Predosećaj kraja
Kalezić je pred kraj života imao snažan osećaj da mu se bliži kraj. Iako je i dalje bio uporan u borbi, bio je svestan da su dani odbrojani.
- “Meni je pesma sve. Pevaću do poslednjeg daha.”
Ispunio je to obećanje – njegove pesme i dalje žive, a njegova muzika i emocija nikada neće biti zaboravljeni.
Zaključak: Pevač koji je ostavio neizbrisiv trag
Zoran Kalezić bio je više od pevača – bio je glas naroda, umetnik koji je živeo za svoju muziku. Njegova karijera trajala je decenijama, ali njegova umetnost ostaće zauvek među nama.
Njegova borba sa bolešću, skromni uslovi u kojima je proveo poslednje godine i nepokolebljiva ljubav prema muzici ostavili su snažnu poruku budućim generacijama – prava umetnost ne poznaje granice, a umetnik ostaje upamćen po svojim delima i emociji koju je preneo na publiku.
Iako ga više nema među nama, njegov glas i pesme nastaviće da žive u srcima svih koji su ga voleli i cenili. Zoran Kalezić – umetnik naroda, zauvek u pesmi i sećanju.
