Priča o Mariji Izabel Kuaresma Dos Santos jedno je od najtragičnijih i najšokantnijih svedočenja ljudske sudbine. Rođena 1970. godine u selu Tabua u Portugalu, Marija Izabel je kao novorođenče imala sve preduslove za normalan razvoj. Međutim, sudbina joj je pripisala život koji ni najtragičniji scenariji ne bi mogli da osmisle. Njen život je postao simbol nehumanih uslova i zanemarivanja, priča koja je zapanjila ceo svet.
Nažalost, Marijina majka bila je teško bolesna, psihički nestabilna, a još teže su je pogađale posledice meningitisa koji je imala. U jednom trenutku, njeno ponašanje prema Mariji je postalo bizarno i potpuno distancirano. Umesto da brine o svojoj novorođenoj devojčici, majka je Mariju u dobi od samo godinu dana odvela u kokošinjac, gde ju je ostavila da živi zajedno sa živinom. Devojčica je tako odrasla, izolovana od svih ljudi, bez ljubavi, pažnje, ili bilo kakvog oblika socijalne interakcije. Ova jeziva situacija trajala je čitavu deceniju.
Tokom tih godina, Marija je bila primorana da jede hranu koju su kokoške konzumirale – žitarice, listove kupusa, otpatke. Zbog nedostatka bilo kakvih stimulacija, njeno fizičko i mentalno zdravlje bilo je potpuno zanemareno. Majka je nastavila da se brine za svoju drugu decu, dok je Marija bila potpuno zanemarena, živeći u senci životinja.
Svuda oko nje, njen slučaj je bio poznat, ali niko nije reagovao. Komšije, koji su uglavnom živeli životom punim teškog fizičkog rada, smatrali su neprikladnim da se mešaju u tuđe porodice i lične probleme. Iako su svi znali za strašne uslove u kojima je Marija živela, niti jedna osoba nije imala hrabrosti da preduzme nešto konkretno kako bi joj pomogla. Ova ravnodušnost, koja je u to vreme bila karakteristična za mnoge, postala je jedan od ključnih faktora koji su omogućili da Marija ostane zarobljena u svetu kokošinjca.
Ipak, 1980. godine, priča o Mariji Izabel počela je da izlazi iz okvira tih zaboravljenih sela. Jedna od njenih tetki, koja je saznala šta se događa, odlučila je da reaguje i pozove lekare. Kad su doktori došli, shvatili su da je devojčica u kritičnom stanju. Hitno su je hospitalizovali zbog ozbiljnog psihičkog i fizičkog zaostajanja. Međutim, država nije imala rešenje za njen slučaj i mnoge rehabilitacijske ustanove su je odbile, što je samo dodatno otežalo situaciju.
Konačno, nakon što su se u priču uključili novinari, Marija je postala poznata u celoj Portugalu. Priča o njenoj sudbini izazvala je nevericu i ogorčenje širom zemlje. Medicinska sestra Marija Bijao bila je ta koja je odlučila da potraži Mariju Izabel i pomogne joj. Tako je 1980. godine Marija napustila kokošinjac i otišla u dom medicinske sestre. Međutim, čak ni ova žena nije mogla da se nosi sa težinom situacije, te je ubrzo potražila pomoć novinara. Novine su počele da izveštavaju o „pilećoj devojci“, a priča je postala globalna senzacija.
Jedna od ključnih osoba koja je stala na stranu Marije Izabel bila je Manuela Eanes, prva dama Portugala, koja je insistirala da devojčica bude smeštena u rehabilitacioni centar. Tamo je počela dugotrajna terapija, koja je uključivala rad sa brojnim stručnjacima – psihijatrima, terapeutima i logopedima. Svi su bili šokirani njenim stanjem: mentalno je bila na nivou dvogodišnjeg deteta, a njeni instinkti su bili isključivo biološki, nalik na ponašanje ptica.
Marija je naučila osnovne veštine, ali nije bila u stanju da se oslobodi svojih životinjskih instinkata. Naučila je da koristi znakove da bi izražavala svoje najjednostavnije emocije, ali i dalje je imitirala ponašanje ptica – hodala je sitnim koracima, mahala rukama kao krilima, i povremeno kokodakala. Iako je napredovala, stručnjaci su upozoravali da će Marija verovatno zauvek nositi posledice svoje prošlosti. I danas, nakon više od 40 godina, Marija Izabel živi u rehabilitacionom centru, daleko od očiju javnosti.
Mediji više nisu u mogućnosti da dobiju informacije o njenom životu, jer se njeni čuvari trude da je zaštite od dalje medijske pažnje. Marija Izabel ostaje simbol tragedije, ali i nade da je moguće pomeriti granice ljudskih mogućnosti i rehabilitacije, iako njena priča pokazuje koliko duboki ožiljci mogu ostati nakon decenija zapostavljanja i zlostavljanja.
