Odrasla deca, u svom sazrevanju, sve češće ne pokazuju poštovanje prema starijim roditeljima, a razlozi za to mogu biti duboko ukorenjeni u porodičnim dinamikama.
- Nekada, nakon sedamdesete godine, kuće su bile ispunjene mirisima domaće hrane, kao što su boršč i kisele krastavce, a deca su, uz igre sa unucima, činila atmosferu živahnom. Međutim, mnogi roditelji stariji od 70 godina danas osećaju strah od svojih odraslih potomaka. Taj strah dolazi ne samo zbog fizičke starosti, već i zbog mogućih kritika, hladnih pogleda, pa čak i uvreda. Takav emocionalni udar može biti teže podnošljiv nego samo starenje, jer najviše boli kada onaj kome je sve dato postane izvor poniženja i bola.
Psiholog Karl Rodžers je jednom rekao: „Paradoks je u tome da se čovek menja tek kada prihvati sebe onakvim kakav jeste.” Ovaj citat se može primeniti i na roditelje, jer samo kada prihvate stvarnost, koliko god ona bila teška, mogu započeti proces promene. U tom procesu, važno je razumeti zbog čega odrasla deca povređuju roditelje i kako se može izaći iz tog začaranog kruga.
- Jedan od ključnih razloga za ovaj odnos je navika da roditelji neprestano daju, bez granica. U mnogim porodicama, roditelji su ti koji uvek daju, bilo da je reč o novcu, podršci ili ljubavi. Odrasla deca, čak i kada su već sazrela i imaju svoje porodice, često očekuju da se roditelji i dalje brinu o njima. Iako roditelji žele da pomognu, često dolazi trenutak kada to više nisu u stanju zbog svojih godina i problema. Ipak, nisu svi roditelji sposobni da postave granice, pa tako uloga „davaoca“ ostaje nepromenjena, dok se roditeljima, usled tog stava, oduzima njihov identitet i poštovanje.
U takvim okolnostima, roditelji često postaju nevidljivi za svoju decu, koja ih tretiraju kao da su „nameštaj“ koji je tu da bude od pomoći, bez obzira na emocionalnu i fizičku iscrpljenost. Kada se to dogodi, roditeljima nije lako da kažu “dosta”. No, upravo je to prvi korak ka vraćanju poštovanja. Postavljanje granica je ključno, a „ne“ ponekad znači mnogo više od ustupanja deci u svemu što traže.
- Godine nagomilanih zamerki takođe mogu doprineti ovom problemu. Deca, naročito ako su odrasla u teškim uslovima, mogu nositi sa sobom torbu punu nerealizovanih želja i nepravdi iz prošlosti, te je često lakše krivicu za sve teške trenutke prebaciti na roditelje nego se suočiti sa sopstvenim nedostacima. Takve negativne emocije ne smemo dopustiti da oblikuju naš odnos sa starijim roditeljima. Kako kaže Džon Pauel, „Pametan čovek nije onaj koji ne greši, već onaj koji zna da oprosti.” Oprostiti ne znači zaboraviti, već prestati sa kaznom i sebi i drugima.
- Još jedan čest razlog za nedostatak poštovanja je manipulacija kroz krivicu, što je stari obrazac u mnogim porodicama. Roditelji često koriste rečenice poput: „Znaš koliko sam bila bolesna kada si bio mali…“ To stvara pritisak na decu i čini ih odgovornima za emocije roditelja. Međutim, ljubav nije dužnost, a roditelji, baš kao i deca, imaju pravo da postave granice. Ljubav nije obaveza, već izbor, i kao takva ne bi smela biti izvor manipulacije.
Uz sve te izazove, stres iz spoljnog sveta ponekad postaje bes koji roditelji moraju da podnesu. Život, sa svojim obavezama, kreditima, rokovima i stresom, često dovodi do toga da ljudi prazne frustracije na onima koji su im najbliži. Majke postaju „gromobrani“ za nervozu svojih odraslih potomaka. Međutim, roditelji treba da nauče da kažu „vidim da ti je teško, ali nemojmo vikati“. Tolerisanje tih osećanja na duže staze može ozbiljno ugroziti međusobni odnos, pa je važno naći način da se saoseti, a ne da se usmeravaju negativni emocije ka roditeljima.
- Takođe, kako deca stare, vrlo često se javlja gubitak topline u govoru, gde odrasla deca postaju hladna prema svojim roditeljima. Iako vode ozbiljne poslove i bave se velikim projektima, često zaborave da kažu najjednostavniju stvar: „Hvala, mama“. Zbog straha od „slabosti“, ili zato što u detinjstvu nisu naučili da izražavaju emocije, odrasla deca često zaboravljaju osnovne gestove poštovanja i zahvalnosti. Međutim, roditelj ima pravo da traži poštovanje i da odbije bilo koji oblik grube reči.
Kao rezultat svega ovoga, roditelji se sve više suočavaju sa strahom od usamljenosti. Mnogi roditelji se plaše da će biti zaboravljeni, ostavljeni, a da neće viđati unuke. Zbog toga trpe uvrede i poniženja, verujući da je to jedini način da zadrže kontakt sa decom. Ipak, ljubav zasnovana na strahu nije prava ljubav. Pravi odnos se gradi na međusobnom poštovanju, a roditelj koji počne da poštuje sebe, vrlo često izaziva promenu i u ponašanju svoje dece.
- Na kraju, ne treba zaboraviti da nasleđeni obrasci ponašanja igraju značajnu ulogu u ovoj dinamici. Mnogi ljudi veruju da je vikanje, prekoravanje i ponižavanje normalno i da je to deo odgoja. Međutim, važno je zapitati se da li je takav obrazac vladanja porodicom zaista poželjan. Svi smo mi deo porodice, a nikada nije kasno da prekinemo krug negativnih obrazaca. Ako roditelj počne da menja pristup, sigurno će doći do promene i u ponašanju dece.
Zato je ključno da roditelji nauče da postave granice, da se zaštite i da nauče da kažu „ne“. To je prvi korak ka obnovljenom poštovanju, kako od strane dece, tako i prema sebi. Dostojanstvo nikada ne stari, i ono je najvažniji temelj svakog odnosa.
Ukoliko vas zanima više o psihološkim aspektima odnosa roditelja i odrasle dece, možete se konsultovati sa stručnjacima i organizacijama koje se bave porodicom i psihološkom podrškom, kao što su Centar za socijalnu pomoć ili Savez psihologa Srbije
