U današnjem članku govorićemo o surovoj istini koju mnogi ne žele da čuju, ali koja nas pogađa onda kada je najteže kada shvatimo da je vreme prošlo, a mi smo stajali na peronu gledajući voz kako odlazi.
- Ta slika sa cvećem u ruci i prazninom u grudima simbolizuje trenutke kad se suočavamo sa nepovratnim gubicima i životnim realnostima koje ne možemo da promenimo. U životu postoje vozovi bez povratka, situacije i prilike koje, kada jednom prođu, ne dolaze nazad, a shvatanje toga donosi tihu, ali neumoljivu bol.
Prva istina koju retko ko prihvati na vreme jeste da smisao života nije nešto što nam je dato spolja, već je to naša sopstvena tvorevina. Kad svet koji smo pažljivo gradili počne da se ruši – bilo da je to zbog gubitka voljene osobe, prekida posla ili narušenog zdravlja – imamo osećaj da je smisao nestao. Međutim, smisao ne odlazi sam po sebi, već ga mi prestajemo davati nečemu ili nekome. On je poput vode u čaši; ako ga ne sipamo, praznina ostaje. Ljudi često veruju da smisao potiče iz spoljnog sveta, iz porodice, posla ili drugih obaveza, ali prava snaga smisla leži u našoj odluci da mu damo značaj. Sve dok u srcu postoji svrha, čak i obični svakodnevni zadaci mogu imati ukus i smisao. Kada ta svrha nestane, i najobičnija rutina može postati gorak podsetnik.
Druga istina, jednako bolna, jeste da ćemo izgubiti sve koje volimo. Ovo nije pesimizam, već realnost života. Ljudi odlaze – neki zauvek, neki iz naših života ili srca, a neki postaju stranci. Ljubav, ma koliko snažna bila, nije garancija da će “zauvek zajedno” zaista trajati zauvek. Možete voleti nekoga ko vas više ne prepoznaje ili onoga ko je prestao da vas voli. Plašimo se da priznamo sebi da ni ljubav ne štiti od gubitaka.
Čak i kada dajete sve od sebe – budete brižni, nežni i odani – možete ostati sami. To nije vaša krivica, već nepravedna, ali istinita priroda života. Ljubav nas čini ranjivima, a što više volimo, gubici bole dublje. Rešenje nije u odustajanju od ljubavi, već u tome da ne zaboravimo koliko je život kratak i nepredvidiv. Da ne čekamo sutra da kažemo „volim te“, da zagrlimo ili oprostimo, jer možda tog sutra neće ni biti.
- Treća istina odnosi se na strah. Većina stvari kojih ste se plašili već se dogodila i vi ste ih preživeli. Možda ste bili ostavljeni, razočarani, izgubili posao ili zdravlje, izgubili nekoga dragog. Strah je tada vrištao u vašoj glavi, pretio uništenjem, ali vi ste i dalje ovde. Dišete i stojite snažni uprkos svemu. Strah je kao pas koji laje, ali retko ujeda. On nas plaši budućnošću koja možda nikada neće doći. Prava snaga je nastaviti dalje čak i kada se bojimo.
Četvrta istina može biti posebno teška za one koji vole mnogo i iskreno – ljudi se ne menjaju. Koliko puta smo verovali da će se neko promeniti ako mu pokažemo dovoljno ljubavi, strpljenja i pažnje? Nada u promenu može iscrpiti i povrediti. Ljudi koji su naučili da budu ravnodušni, ostaju takvi; oni koji ne znaju da vole, neće to naučiti od drugih. Ljubav nije magični štapić koji popravlja ono što je pokvareno. Kada shvatite i prihvatite da ne možete promeniti druge, osetićete olakšanje i oslobodićete se tereta koji nikada nije bio vaš. Ostaćete svoji, bez lažnih očekivanja i iluzija.
Peta, tiha i nežna istina je da sve prolazi. I ono što nam donosi bol, i ono što nam donosi sreću. Prolaze tuge, izdaje, gubici, ali i početne radosti i osećaj moći. Sve što danas izgleda kao da će trajati zauvek, vremenom postaje deo prošlosti i sećanja. Ako vam je sada teško, važno je da znate da će i to proći. Ako je sada lepo, iskoristite svaki trenutak jer sutra možda neće biti isto. Ne odlažite reči, dodire i snove, jer sutra nije garantovano.
Većina nas nije naučila da istina nije uvek prijatna i laka. Bajke nas uče da ljubav pobeđuje sve i da će se stvari srediti ako se dovoljno trudimo, ali život nije bajka. Često se stvari ne sređuju onako kako bismo želeli, ali i pored toga, život je vredan življenja – ne samo preživljavanja, već istinskog postojanja.
Mudrost nije posedovanje svih odgovora, već sposobnost da prihvatimo neizvesnost i nepoznanice. To znači prihvatiti život sa njegovim teškim lekcijama i spokojem onih koji su prošli mnogo i naučili da žive u skladu sa sobom.Ove istine su surove, ali nam pružaju snagu da živimo svesno i hrabro, da volimo punim srcem i cenimo svaki trenutak koji nam je dat. Jer, iako put može biti težak i nepredvidiv, u tome je i prava vrednost života.
