Nakon pedesete godine života, mnogi ljudi počinju da postavljaju granice i postaju mnogo pažljiviji kada je u pitanju davanje svojih resursa, bilo da su to vreme, energija ili saosećanje.
- Nažalost, sažaljenje se često pokazuje kao impulsivno i nepromišljeno, što može iscrpiti naše unutrašnje resurse. U članku koji nam je predstavljen, autor piše o tome kako sažaljenje, iako u određenim okolnostima može biti korisno, često postane gutač energije, oduzimajući nam snagu za našu svakodnevnu borbu i napredak.
Prvi tip ljudi koje ne treba žaliti su oni koji uporno ponavljaju iste greške. Autor koristi metaforu iz crtanog filma, gde neko stalno gazi na iste grabulje, što izaziva besmisleno ponavljanje grešaka bez ikakvog napretka.
- Ovakve osobe odbijaju da prepoznaju svoje greške i nastavljaju da donose iste loše odluke, očekujući od drugih da ih podrže i saosećaju s njima, iako se situacija neće promeniti bez njihovog svesnog truda da se poprave. To je situacija koja ne zaslužuje sažaljenje, jer ono samo produbljuje njihovu pasivnost i negativnost.
Drugi tip ljudi koji nisu zaslužili sažaljenje su oni koji se stalno žale, ali ne preduzimaju ništa kako bi promenili svoju situaciju. Autor ističe da je veoma iscrpljujuće kada neko stalno govori o tome kako mu je život težak, kako ništa ne ide kako treba, ali nije spreman da preduzme nijedan korak ka rešenju problema. Sažaljenje prema ovim osobama se pretvara u gubljenje energije, jer oni sami ne žele da preuzmu odgovornost za svoju sudbinu.
- Treći tip ljudi, koji zaslužuju manje sažaljenja, su oni koji uvek krive druge za svoje neuspjehe. Takvi ljudi nikada ne preuzimaju odgovornost za svoje postupke i stalno prebacuju krivicu na druge, bilo da se radi o okolnostima, drugim ljudima, ili životnim neprilikama. Ove osobe često čekaju da se nešto desi samo po sebi, umesto da preuzmu kontrolu nad svojim životom i donesu promene. Sažaljenje prema njima samo iscrpljuje emocionalnu energiju, dok oni i dalje ostaju u istom začaranom krugu neprepoznavanja vlastitih grešaka.
Za kraj, autor ističe da je sažaljenje korisno kada se pruža kao podrška, ali ne kada postane način da se saoseća sa onima koji nisu spremni da preuzmu odgovornost za svoje živote. Sažaljenje treba biti selektivno i utemeljeno na stvarnoj želji da se pomogne, a ne da se hrani pasivnost drugih. Nakon pedesete godine, ljudi postaju sve više svesni svog vremena i energije, i shvataju da ih ne treba trošiti na one koji nisu spremni da se promene.
Ukoliko želite očuvati svoje zdravlje i mentalnu bistrinu, važno je da birate kome ćete pružiti saosećanje. Ponekad je bolje da sažaljenje zadržimo za one koji su zaista spremni da preduzmu akciju i promene svoj život, nego da ga trošimo na one koji jednostavno odbijaju da se suoče sa stvarnošću
